Festival kratkopričašica - Zagorki u čast
Kratka priča je ženskog roda
Kontakt
  • kratkopricasice@gmail.com
Autorice, nastup 2.3.2011.
  • Nela Milijić
  • Renata Jambrešić Kirin
  • Irena Lukšić
  • Manuela Zlatar
  • Julijana Matanović
  • Maja Hrgović
  • Sandra Perić
  • Vesna Biga
  • Zvjezdana Jembrih
  • Mihaela Gašpar
  • Jasna Žmak
  • Tatjana Jambrišak
  • Jelena Zlatar
  • Vera Vujović
Autorice, nastup 8.3.2011.
  • Sanja Lovrenčić
  • Lana Derkač
  • Aida Bagić
  • Neva Lukić
  • Dorta Jagić
  • Sanja Pilić
  • Ksenija Kušec
  • Silvija Šesto
  • Vlatka Jurić
  • Ana Đokić
  • Darija Žilić
  • Renata Valentić
  • Lada Puljizević
Autorice, nastup 2.3.2010.
  • Bagić, Aida
  • Biga, Vesna
  • Brolih, Romana
  • Hrgović, Maja
  • Jagić, Dorta
  • Lukić, Neva
  • Milijić, Nela
  • Perić, Sandra
  • Puljizević, Lada
  • Zlatar, Manuela
  • Žilić, Darija
  • Žmak, Jasna
  • Kodrnja, Jasenka
  • Kušec, Ksenija
Autorice, nastup 8.3.2010.
  • Derkač, Lana
  • Đokić, Ana
  • Gašpar, Mihaela
  • Jambrešić Kirin, Renata
  • Jembrih, Zvjezdana
  • Jurić, Vlatka
  • Kolanović, Maša
  • Lovrenčić, Sanja
  • Lukšić, Irena
  • Lukšić, Milica
  • Valentić, Renata
  • Vujović, Vera
Brojač posjeta
55325
Arhiva
« » lis 2017
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
Blog
ponedjeljak, veljača 22, 2010
 

Vani je opet zima. Rekli su jutros na televiziji. Dvoznamenkasti minus nakon dugo dugo vremena... a ti moraš na put, dug put, od onih na kojima putuješ toliko da je, kada jednom stigneš, prekosutra od dana kada si krenuo. Ideš pješke pa tramvajem pa vlakom pa opet pješke i zato smo te toplo obukli. Dolje si dobio štrample, termo čarape, samt hlače. I bokserice, bokserice prije svega. Gore: košulju, potkošulju, džemper, jaknu. Ne tim redom... potkošulja je bila prva, prije košulje, ispod nje.
I sve smo to obavili u tišini, jer prije tišine bila je svađa.
Bilo je četiri ujutro, četiri i četrdeset, i ti si rekao da ti je drago da je Celzijus umro od tuberkuloze. Deset minuta i puno previše stranih riječi poslije stajali smo nasred hodnika, u pidžamama, u tišini.
Zadnje što si rekao prije toga, na engleskom, bilo je da mrziš poslovice. Zadnje što sam ja prije toga na engleskom rekla bilo je da se po jutru dan poznaje.
I onda smo te obukli, u tišini. To voliš, kad te skupa oblačimo, jer se onda osjećaš kao mali dečko na prvi dan škole... ali zato mrziš i potkošulje i štrample i nikad ih ne nosiš, nikad osim na dane kao što je ovaj, kad se previše celzijusa spusti ispod nule a ti moraš na put.
Štrample su za pičkice kažeš a potkošulje za još veće. Zato mrziš i dane kao što je ovaj, kada moraš nositi oboje, pa onda proklinješ Celzijusa koji je ionako već umro i koji nema nikakve veze sa time što je danas tako zima a ti moraš na put.
Bilo bi jednako zima i da je minus dvanaest stupnjeva tebe, pokušala sam ti objasniti... mislim, postoje i fahrenheiti i kelvini. I Fahrenheit i Kelvin.
Kad si i njima zaželio tuberkulozu, iako su i oni već umrli, onda sam počela sa engleskim, onda smo počeli sa svađom.
Uvijek se svađamo na stranim jezicima, tako smo dogovorili, odlučili, tako nas manje boli. (A malo se i osjećamo kao u filmu.) Svađe su naši konverzacijski tečajevi u dvoje... engleski je rezerviran za opća pitanja, kao što je npr. Celzijusova smrt, a talijanski za sasvim konkretna, pitanja tebe i mene i onoga između nas... engleski je za prepucavanja, talijanski za ozbiljne stvari. A na hrvatski prelazimo tek poslije, nakon tišina, kad si sve oprostimo, kad se opet puno volimo. Hrvatski znači opet ljubav.
Te tišine, one između dva jezika, obično traju duže, ali danas ti se žurilo na vlak pa si progovorio već dok si obuvao cipele, vezivao vezice na njima. Rekao si Osjećam se kao luk, luk od pamuka. Rekao si to na hrvatskom i ja sam puknula u smijeh.
Meni si zapravo izgledao više kao Cartman, ali ništa nisam rekla jer znala sam da bi to ponovo značilo strani jezik... Umjesto toga dobio si još pamuka, još topline: kapu, šal, rukavice, pusu. I rakiju ne od pamuka nego od smokve.
Onda si dobio još jednu pusu i još jednu, onda smo se ljubili zapravo, na francuski, ljubili smo se toliko da si zakasnio na vlak, jer nismo se samo ljubili. (Ali prvo smo morali skinuti sav taj pamuk s tebe, pa smo oboje proklinjali i Celzijusa i Kelvina i Fahrenheita i sve njih zajedno, jer skidanje je trajalo dugo, predugo.)
Puno poslije ležali smo nasred hodnika, goli u tišini, i ja sam shvatila da je prošlo šest. Prošo ti je voz rekla sam i probudila te iz sna kojeg nisam znala da si usnuo.
Mislila sam, poludjet ćeš, biti bijesan... mislila sam, reći ćeš nešto na talijanskom, nešto stvarno gadno... ali ti si samo promrmljao nešto na engleskom, nešto kao No trouble at all, a onda, iako mrziš poslovice, rekao Sve je dobro kad se dobro svrši. A ja sam opet puknula u smijeh.



kratkaprica @ 03:32 |Isključeno | Komentari: 0
PRIČE, ARHIV 2010.
Index.hr
Nema zapisa.