Festival kratkopričašica - Zagorki u čast
Kratka priča je ženskog roda
Kontakt
  • kratkopricasice@gmail.com
Autorice, nastup 2.3.2011.
  • Nela Milijić
  • Renata Jambrešić Kirin
  • Irena Lukšić
  • Manuela Zlatar
  • Julijana Matanović
  • Maja Hrgović
  • Sandra Perić
  • Vesna Biga
  • Zvjezdana Jembrih
  • Mihaela Gašpar
  • Jasna Žmak
  • Tatjana Jambrišak
  • Jelena Zlatar
  • Vera Vujović
Autorice, nastup 8.3.2011.
  • Sanja Lovrenčić
  • Lana Derkač
  • Aida Bagić
  • Neva Lukić
  • Dorta Jagić
  • Sanja Pilić
  • Ksenija Kušec
  • Silvija Šesto
  • Vlatka Jurić
  • Ana Đokić
  • Darija Žilić
  • Renata Valentić
  • Lada Puljizević
Autorice, nastup 2.3.2010.
  • Bagić, Aida
  • Biga, Vesna
  • Brolih, Romana
  • Hrgović, Maja
  • Jagić, Dorta
  • Lukić, Neva
  • Milijić, Nela
  • Perić, Sandra
  • Puljizević, Lada
  • Zlatar, Manuela
  • Žilić, Darija
  • Žmak, Jasna
  • Kodrnja, Jasenka
  • Kušec, Ksenija
Autorice, nastup 8.3.2010.
  • Derkač, Lana
  • Đokić, Ana
  • Gašpar, Mihaela
  • Jambrešić Kirin, Renata
  • Jembrih, Zvjezdana
  • Jurić, Vlatka
  • Kolanović, Maša
  • Lovrenčić, Sanja
  • Lukšić, Irena
  • Lukšić, Milica
  • Valentić, Renata
  • Vujović, Vera
Brojač posjeta
55325
Arhiva
« » lis 2017
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
Blog
ponedjeljak, veljača 22, 2010
Dvojica muškaraca za susjednim stolom prigušeno su razgovarala. U početku nisam obraćala pažnju na njih, ili su oni tada još bili tihi, a onda su do mene iznenada, poput udarca, doletjele sasvim jasno izgovorene riječi – Prebio sam je! Živu sam je prebio!
Podigla sam glavu i pogledala ih. Jedan od njih uzvratio mi je pogled. Sa njihovih lica nije se moglo pročitati koji je izgovorio malopređašnju rečenicu. Okrenula sam glavu i počela gledati na drugu stranu, kao da je ono maločas bio sasvim slučajan, zalutao pogled.
Ubrzo sam začula ponovo isti glas. – Onda sam i njega izubijao. Ubio sam boga u njemu! Uhvatio sam ga za kosu i udarao njegovom glavom o zid, sve dok mu nije trgnula krv na nos.
Nekoliko trenutaka ukočeno sam, spuštene glave, buljila pred sebe, ne usuđujući se podići pogled. I tamo, za njihovim stolom, vladala je šutnja.
Glavu sam podigla polako i malim pomacima okrenula je prvo ulijevo, na suprotnu stranu od njihova stola, zatim isto tako usporenim pomacima udesno i tek onda, lagano i oprezno, kao da se šuljam i prilazim im na vršcima prstiju, pogledala sam u njihovom pravcu. Sjedili su nepomično i obojica buljili u mene. Izgledalo je kao da su čekali upravo moj pogled.
Odmah sam povukla pogled i uronila ga u šalicu s kavom.
Pred očima mi se ukazao prizor u kojem mi jedan drži ruke a drugi me hvata za kosu i udara mojom glavom o zid. Možda se spremaju to i učiniti, pomislila sam. Zato što prisluškujem. Ali zašto su govorili tako glasno, kao da se baš trude da ja čujem?... Ja sam jedina bila blizu njih i sjedila sam sama, za razliku od drugih u restoranu.
Trudeći se da mi pokreti budu odmjereni, otresla sam pepeo s vrška cigarete, povukla dim i otpila gutljaj kave... Predah je kratko trajao, njihovi su glasovi ponovo oštro presjekli tišinu.
- Ja bih ga dokrajčio, da sam bio na tvom mjestu!
- 'Ko kaže da nisam?
- Konobar – povikala sam, kao da ih želim prekinuti. Ova dvojica očito su
me pretvarala u svjedoka. Nekog koga možda treba također kazniti, zato što je sve čuo, ili ga u najmanju ruku dobro prestrašiti, kako to ne bi ispričao drugima.
U iščekivanju konobara, već slijedeći trenutak nisam izdržala i pogledala sam u tu dvojicu, valjda računajući da će me konobar, koji samo što se nije pojavio, moći zaštititi.
Obojica su gledala u mene. Od konobara ni traga.
- Konobar – povikala sam ponovo, ovaj put piskutavim, uzdrhtalim
glasom… Za susjednim stolovima ljudi su i dalje pričali, nitko nije gledao u mene, kao da je moj glas drugima bio nečujan. Što ako je zaista bio nečujan, ako sam samo pomislila da treba pozvati konobara i onda pridavljenim, utanjenim glasom, koji je samo meni bio čujan, odaslala poziv?
Zato su se glasovi one dvojice sasvim lijepo razaznavali.
- A nju? Jesi li i nju, ili…?
Čula sam ih jasno i potaknuta porivom koji je bio jači od mene, ponovo pogledala u njihovom pravcu. Ali, pogled kao da me nije sasvim slušao, ili se nije usudio odmah suočiti s tom dvojicom, prvo se na trenutak malko zateturao i zabio u njihove cipele, uočivši da jedna od cipela neprestano poskakuje pod stolom. Otrgnuvši se odatle, ne bez napora, pogled se konačno spustio na njihova lica. Gledali su ravno u mene, kao da se ono Nju zapravo na mene odnosi.
- Kučka – rekao je je jedan, gledajući me u oči.
- Prava kučka – potvrdio je drugi klimanjem glavom i također gledajući u moje oči.
- I nju bih ja.
- 'Ko kaže da neću? – opet je rekao onaj prvi i udario šakom o stol, kao da
tako osnažuje i pečati ono što je rekao da će uraditi.
- Konobar – kriknula sam po treći put i konobar se konačno dogegao do
moga stola. – Platiti – prošaptala sam s olakšanjem. Činilo mi se da mi novci naprosto klize iz ruke i da ih nikako ne uspijevam prebrojiti… Osjećala sam među prstima, i na licu koje je bilo zajapureno, poglede koji su u streličastim trncima dolijetali sa susjednog stola.
Onda sam ustala, ne pogledavši onu dvojicu, nespretno prebacila torbu preko ramena i krenula prema vratima. Osjećala sam kako me obojica gledaju, njihove oči klizile su mojim potiljkom, leđima…
Koračala sam što sam brže mogla, ali svejedno mi se činilo da mi je korak spor i da nikako ne odmičem onom brzinom kojom bi trebalo. Noge su mi bile trome i jako otežale, onakve kakve znaju biti noge u snu, kad u panici treba pobjeći.
- Tebe nitko nije ni dotakao, nijednog dodira nije bilo – mrmljala sam. – Pa,
ništa ti se nije dogodilo. Ništa, ništa, osim nekoliko pogleda. Ni malim te prstom nitko nije dotakao, samo riječi, samo to, i čemu onda panika? Zar zbog toga treba gubiti glavu? – ponavljala sam pokušavajući otresti teret s nogu.
Osvrtala sam se povremeno, provjeravajući da li me ona dvojica prate… Nikog nije bilo iza mene tko bi na njih sličio.
Dugo mi je trebalo da ponovo počnem koračati korakom običnih prolaznika i
da riječi za koje sam se uhvatila dobiju pravu lakoću – Ništa se nije dogodilo, ništa. Nekoliko riječi nepoznatih ljudi o nepoznatim ljudima, nekoliko pogleda, i to je sve. Sve.
.







kratkaprica @ 05:42 |Isključeno | Komentari: 0
PRIČE, ARHIV 2010.
Index.hr
Nema zapisa.